Zamisli mladog čoveka, samog, bez ikoga.
Par kišnih kapi na staklu je trenutak
kad počinje da piskara.
Živeo je u podrumu gde su mu miševi pravili društvo.
Voleo sam njegovu srčanost.
Par vrata dalje neko je
pustao Segovijine ploče citav dan.
Nikad ne napušta sobu, i niko ga ne krivi zbog toga.
Tokom noći je mogao čuti
mladićevu pisaću mašinu, i osećao bi sigurnost.
Književnost i muzika.
Svako sanja španskog konjanika i dvorišta.
Svečanu povorku. Ceremoniju, i
sjaj.
Jasenovo drvo.
Dani kiše i poplava.
Lišće konačno utučeno u tlo.
U mom srcu, komad zemlje
osvetljen olujom.
Izvornik: Quorum
Preveo Ivica Petrović
